Tokom gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji pjevač Haris Džinović prvi put u životu otkrio je da je čak dva puta bio izbačen iz škole, ali i zbog čega je bio primoran da, nakon tri godina poslovanja, zatvori kafanu u Parizu.

Glavni krivac bio je on, ali kako kaže, nikada se zbog toga nije kajao.

– Moji roditelji su bili intelektualci, fakultetski obrazovani. Majka mi je kupila harmoniku, zaljubio sam se u to, počeo da sviruckam. Međutim, bilo je tu drugih preokupacija, fudbal, gimnastika, a na kraju je moralo da se ide u školu. Nisam pretjerano volio školu, moram priznati. Fudbal, skijanje i gimnastiku sam volio. Sve što nije vezano za školu. Nisam bio loš đak, s obzirom na to da se fudbal odavno ispriječio, kao klinac sam bježao iz škole na treninge, pa kada sam otišao u gimnaziju isto. Tada sam svaki dan bježao na treninge. Imao sam masu neopravdanih i bio izbačen iz škole. Nisam jednom, dva puta, ali su me ponovo vratili. Jedno polugodište sam išao u večernju školu da bi mogao da završim dva razreda za jedan, pa da bi mogao da se upišem sljedeće godine, to se tiče uglavnom gimnazije – kaže pjevač i dodaje:

– Mojoj majci je bilo uglavnom teško. Znate one kafe po komšiluku, moja mjaka nije imala šta reći kada pitaju za sina i školovanje, ali kada sam krenuo da sviram počeo sam da zarađujem. Svirao sam harmoniku u jednom folklornom ansamblu i tada zaradio jedan od prvih honorara. Imao sam platicu sa šesnaest godina. Bilo je nešto od mene, nije to kako je tada izgledalo roditeljima – ispričao je Haris.

Tokom 1992. godine spakovao je kofere i napustio zemlju, za taj period dvije godine bio je u Saint Tropezu, a dvije u Cannesu, nakon čega se odselio u Pariz gdje je ostao 12 godina.

– U Parizu sam ostao 12 godina, prijatelj i ja smo kupili kafanu da bi pili i da nas poslije ne bi tjerali konobari kada je fajront. Nikada nisam mislio niti imao namjeru da mikrofon zamijenim tanjirom. Ali da imamo kafanu u kojoj ćemo piti do kada hoćemo i da mi sebi napravimo fajront. Imali smo tada mogućnosti, pa smo je mogli priuštiti. Nije bila aman zaman skupa. Radila je fino, ali ja sam najveći krivac što nije ostala do danas ili ostala duže od tri godine. Zato što sam bio najbolji gost tu. Kako god bi došao neko rekao sam “račun meni”; “ovo ide na mene;” “ovaj ne mora platiti” i sve tako u krug. I na kraju kada dođe dan pitam koliko smo zaradili, a on kaže šefe imamo samo za nabavku. Tako da smo morali prodati kafanu i to je era o kafani – objasnio je Džinović.

Komentari